Kada sam bio mali otac mi je rekao da meteori sagorevaju kada ulaze u našu atmosferu, raspadaju se i pretvaraju u prašinu. Dugo sam bio ubeđen da sva prašina oko mene dolazi iz kosmosa. Voleo sam da udaram rukom po nameštaju i gledam kako se zrnca pomeraju u snopu svetlosti. Otkada znam za sebe fasciniran sam naučnom fantastikom i svemirom, i to je na neki način bila moja veza sa njim.
Sada znam da prašinu čine zapravo komadići kože, tkanine, papira, čađi i prljavštine. Prašinu čini zapravo svet koji se raspada.
Osnovu izložbe čini video rad Prašina koji je kolažnog tipa, nastao kombinovanjem ličnog filmskog arhiva, porodičnih filmskih traka snimljenih u periodu od 1976. do 1981. godine i nađenog arhivskog materijala koji se sastoji uglavnom od snimaka kino amatera koji su zabeležili delove grada Sombora i Novog Sada.
Upotrebom fragmenata filmskih zapisa iz lične arhive i smeštanjem u drugi kontekst, video predstavlja šetnju kroz oniričke prostore koje je rastočio zub vremena. Na taj način stvara se vremensko-prostorni most koji spaja prošlost sa sadašnjim vremenom, problematizujući mogućnost pamćenja i sagledavanja objektivne slike o proteklom vremenu. Iako sam jedan od aktera u većini snimaka koje koristim, ja se zapravo ni jedne od situacija zabeleženih na filmu ne sećam.
Nasuprot tome tu je drugi segment izložbe, baziran na sećanju za koje se ispostavilo da je netačno. Naime, ja sam godinama bio ubeđen da sam upoznao Volta Diznija, i da slika sa letovanja u Dubrovniku 1979. godine predstavlja Volta Diznija lično, njegovu suprugu, mene, moju sestru Ninu i majku Mirjanu. I danas imam fragment sećanja u kom mi Volt Dizni daje album i kesicu sa sličicama Miki Mausa. Tek kasnije (dosta kasnije moram priznati) preispitao sam da li je to bilo moguće.
Supruga Volta Diznija, Volt Dizni, Filip, Nina i Mirjana Markovinović. Foto: Tomislav Markovinović
U razgovoru sa roditeljima došao sam do zaključka da je u pitanju verovatno kombinacija više situacija koje se jesu dogodile – zaista smo letovali u Dubrovniku, sa nama je za stolom u hotelu sedeo stariji bračni par (ne ovaj na slici), ja sam u svojoj sobi u Somboru imao poster Mikija Mausa iz crtanog filma Fantazija kojim sam bio fasciniran, a u nekom momentu kasnije sam sakupljao i sličice. Pred vama su, dakle, komponente od kojih je sastavljena jedna moja fantazma.
Prašina je, pored toga što ima izrazito ličnu i intimnu notu, deo mog promišljana filma kao medija. Upotreba filmske trake na kojoj se emulzija raspala možemo reći da oslobađa film od figuralnosti i forme, u jednom prilično doslovnom smislu. Oblici koji su ostali nastali su nasumično, čistim slučajem, sledeći logiku hemijskog raspada emulzije kao i hemijskih procesa koji su nastavili da se odvijaju i nakon razvijanja filma. U pitanju je, pomalo paradoksalno, čisti film nastao delovanjem nečistoće. Usled hemijskih procesa i neadekvatnog čuvanja film potpuno promenio svoj izgled.
Pored slike o svetu u kom sam odrastao raspao se i taj svet. Može se reći da se i on raspao usled nebrige i neadekvatnog čuvanja.
Fotografije: Marija Crveni Zečević
Filip Markovinović: Prašina
Andrea Palašti
U oktobru 1922. u časopisu Littérature pojavila se fotografija Men Reja pod nazivom Pogled iz aviona. Snimljena iz ptičje perspektive fotografija uklanja svaki osećaj razmere, prikazujući samo detalj koji deluje poput snovitog pejzaža ili napušten deo urbanog okruženja. Međutim njen naslov navodi gledaoca na pogrešan trag – ovo je zapravo fotografija prašine. Prašine koja prekriva staklene panele koji čine delo Marsela Dišana Nevesta ogoljena od strane njenih neženja (poznatu i kao Veliko staklo).
Marsel Dišan je prvi uneo prašinu u muzej, ali ne kao znak zanemarivanja, već kao integralni deo svog umetničkog rada. Njegovo delo Veliko staklo godinama je skupljalo prašinu u njujorškom studiju sa namerom da postane sastavni deo kompozicije. Pored stakla stajao je i okačen znak kako bi sprečio dobronamerne posetioce da ga očiste: „Razvijanje prašine. Da se poštuje.” Na kraju prašina je obrisana sa svih delova osim ključnih oblasti, gde je pažljivo fiksirana prozirnim lakom.
Prašinu poštuje i Filip Markovinović. Kao jedan od reosnivača i čuvara arhive Kino kluba Novi Sad, Markovinović vrlo dobro poznaje umetnički potencijal prašnjavih filmova. Kino klub Novi Sad u svojoj arhivi čuva filmski material nastao u oviru kluba od njegovog osnivanja 1951, pa do osamdesetih godina kada je filmsku traku zamenio video. U većini slučajeva to su kratkometražni zapisi gradskih pejzaža koji dokumentuju rane korake filmskih amatera, njihovo eksperimentisanje sa medijem, a čiji estetski domet najčešće spada u ono što bi se u žargonu profesije nazvalo pionirsko polivanje.
U aprilu 2006. godine Novi Sad je bio u opasnosti od poplave, vodostaj Dunava je bio ekstremno visok, a prekomerne padavine i zapušavanje atmosferske kanalizacije dodatno su pogoršali situaciju. U tom haotičnom okruženju, Kino klub Novi Sad koji je tada bio smešten u suterenu zgrade u ulici Maksima Gorkog pretrpeo je značajnu štetu. Izlivanje kanalizacije uništilo je jedan deo filmske arhive.
Prašnjava arhiva Kino kluba je tako dodatno (fekalno!) obrađena, pokrenuvši hemijski proces degradacije emulzije pojedinih filmova. U tom svetlu, snimci koji beleže svakodnevni život i transformacije grada nakon poplave doslovno su uništeni, degradirani raspadom emulzije filma delovanjem poplavne vode i hemijskih reakcija koje su na taj način izazvane.
Fotografije: Marija Crveni Zečević
Upravo u ovom procesu brisanja i razaranja Markovinović pronalazi materijal za svoj umetnički rad. Poput principa umetničkog décollage-a, destrukcija je postala oblik stvaranja, preklapajući emulzije i piksele, kao i vremenske odrednice prošlosti i sadašnjosti. Kako bi udahnuo novi život uništenim filmskim trakama on ih kombinuje sa ličnom arhivom porodičnih snimaka iz detinjstva, oživljavajući ih kroz drugačije narative. Međutim, njegova intencija prevazilazi puku estetsku ili tehničku reaktualizaciju propalih traka – ona je duboko ukorenjena u preispitivanju ličnih sećanja. Novosadska katedrala i Sombor, crveni bicikli i zeleni Reno 4, mali Markovinović, mama i dolazak nove bebe stapaju se, izranjaju i nestaju iz plavo-crvene, nagrižene polu-stvarnosti. Uništeni filmovi postaju svojevrsni dekorativni prostor oko sećanja, dok se na površini emulzije formiraju kristalne naslage i mrežasti mehurići u crvenkastim i plavim nijansama, dodatno simbolizujući propadanje i preobrazbu vremena.
Markovinović dodatno proširuje prostor filma i na samu galerijsku postavku, gde se, nasuprot projektovanoj polu-stvarnosti, pojavljuju različiti optički uređaji poput diaskopa i view-mastera. Ovi uređaji evociraju uspomene iz detinjstva, proširujući narativ sećanja na likove poput Volta Diznija, Mikija Mausa, kao i prizore iz Dubrovnika 1979. Kroz ove dodatne reference stvara se bogat sloj vizuelnih i emocionalnih asocijacija, povezujući prošlost i sadašnjost na granici stvarnog i nestvarnog. Ovakva vrsta arhivskog impulsa (Hal Foster), pruža ne samo iluziju emotivnog prostora, već i ličnu referencu na posleratnu stvarnost, u kojoj se čitav jedan svet raspao. Markovinovićeva mikroistorija koja je pred nama poplavljena je baš kao i prostori iz filma – istorija je poplavela.
Vratimo se na kratko na Dišanovu prašinu. Interesantno je da je fotografija Pogled iz aviona preimenovana 1964. godine u Dust Breeding. Ova promena naslova ukazuje na prelazak sa samog objekta gledanja ka razumevanju dela u procesu, direktno referišući na rastuću prašinu koja je prekrivala Dišanovo originalno umetničko delo. Na sličan način, Markovinovićeva Prašina funkcioniše kao simbol nečeg mnogo većeg. Naizgled nevažni, uništeni filmovi, koji su godinama sakupljali (uzgajali!) nečistoće i prljavštinu postaju nosioci dubljeg značenja. Ova ideja evocira i stih Vilijama Blejka o Svetu u zrnu peska, gde se mikro i makro svetovi prepliću. Poput Blejkovog zrna peska, Markovinović koristi pojam prašine i apstraktne šare i degradaciju na filmu da uspostavi vezu između ličnog i kosmičko-univerzalnog. A ako uzmemo u obzir da se hemijski proces degradacije filma i dalje razvija, šireći se na druge filmove i medije sa kojima dolazi u dodir, možemo reći da ta prašina nastavlja da transformiše stvarnost, a vrlo verovatno i Markovinovićev hard disk. Verujem da je Prašina Filipa Markovinovića, tek prva u nizu serije izložbi koje ćemo imati još prilike da vidimo u predstojećim godinama.
Literatura:
Campany, David. „Dust Breeding, Man Ray, 1920“, Singular Images, Sophie Howarth, ed., Tate Publishing, 2005.
Foster, Hal, „An Archival Impulse “, October, 110, The MIT Press, Cambridge, MA, 2004, 3–22.
Izložba je otvorena 5.11.2024. godine u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Izložbu podržali Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada i OPENS.
Mafin proizvodnja audio-vizuelnih proizvoda 