“Клуб љубитеља Смене 8”. У форми псеудотрилера, роман описује ислеђивање једног човека који се показује моћнијим него што би “служба” хтела да буде. Готово неприметно, прогоњени постаје прогонитељ, са рукама умазаним једино од тинте…

Мистерију као добар основ за свако уметничко дело, у адаптацији и режији представе “Клуб љубитеља Смене 8” у Шабачком позоришту, добро је искористио Филип Марковиновић. Смештајући јунаке – прогоњеног и прогонитеље – у “конвенционално” и театрално полицијско окружење стола, столица и директног светла лампе, прича се развија као и у роману, редом кратких записа о стварном свету и редом ислеђивања у, по аналогији, нестварном свету, плановима који имају тенденцију мешања.

Редитељ уводи и платно са видео-пројекцијама, које испуњавају намеру писца да речи разигра и сликама, по могућности урађеним чувеним фотоапаратом “Смена 8”. Овде свима позната прича о тајним службама, јавним ратовима (крвавом распаду земље), људима који су остајали без завичаја, идентитета и извесне будућности, тако се заправо “замагљује” и добија обрисе унутрашњег живота једног чудноватог лика, чија је порука надасве хумана и дирљива, уметнички лепа и веродостојна.

У сведеној, минималистичкој поетици шабачке представе, ипак је додат још један ниво, метанаратив. Јунаке играју отац и син, Љубиша и Страхиња Баровић, чиме се прича иследника и онога ко ислеђује додатно саплиће и расплиће. Недостајало је свега неколико нијанси у драматуршком вођењу глумачке радње, суптилнијој градацији, да се добије пун интензитет преокрета, који настаје у једном тренутку и до краја расветљује енигму, сличну оној у култном филму “Дежурни кривци”.

Игор Бурић