Kos

David Harrower: Kos

Premijera: 4.10.2011.

Režija: Filip Markovinović

Scenografija i kostim: Marina Sremac

Kompozitor: Srđan Stojnović

Prevod: Selma Dimitrijević

Lektor: Nina Markovinović

Igraju: Milica Trifunović, Nenad Pećinar i Sara Samardžić

Prema jednoj priči Đavo je uzeo oblik kosa i preleteo preko lica Svetog Benedikta koji je živeo isposnički u pustinji. Nakon toga Sveti Benedikt je snažno poželeo jednu devojku koju je nekada davno video, tako snažno da je hteo da napusti isposništvo i da je pronađe. Da bi se odupro iskušenju Sveti Benedikt je svukao odeću i go uskočio u bodljikavo grmlje. Od tada se ptica kos smatra simbolom seksualne žudnje, koja svojom pesmom zavodi izgubljene duše. Kos je takođe simbol viših ideala, a za crne ptice se veruje da nose tajne koje ne odaju lako.
Dramu “Kos” David Harrower (rođen 1965. u Škotskoj) je napisao po porudžbini za pozorišni festival u Edinburgu 2005. Predstava je doživela ogroman uspeh, i ubrzo je, zahvaljujući intrigantoj temi kojom se bavi i neverovatnom načinu na koji je napisana, prevedena na mnoge jezike i izvedena na svim kontinentima.
Predstava “Kos” zatiče dvoje bivših ljubavnika, Reja i Unu, koji su se ponovo sreli posle više od deset godina, i kojima je njihova ljubavna veza zauvek promenila i obeležila živote. To je pre svega priča o odnosu dvoje ljudi koji su se voleli uprkos tome što ta ljubav nikada nije smela da se dogodi, priča o granicama ljubavi, moralu, društvenoj osudi i žrtvovanju.

У КЦНС: Пун шо­у­кејс пред­ста­ва

У Кул­тур­ном цен­тру Но­вог Са­да (КЦНС) кра­јем апри­ла одр­жан је пр­ви шо­у­кејс. Тер­мин по­зајм­љен из ен­гле­ског се ко­ри­сти за ми­ни „фе­сти­ва­ле“ по­зо­ри­шних ку­ћа ко­је њи­ма на јед­ном ме­сту у два-три да­на, обич­но због уви­да го­сти­ју са стра­не, се­лек­то­ра, кри­ти­ча­ра, упра­ва и дру­гих струч­них кон­зу­ме­на­та, од­и­гра­ју све сво­је пред­ста­ве.

Пет пред­ста­ва, још две ко­про­дук­ци­је, би­ланс су сце­не ко­ја је још увек у фор­ми­ра­њу, јер иако по­сто­ји про­дук­ци­ја, не по­сто­ји не­што што би се мо­гло на­зва­ти ре­пер­то­а­ром – због ра­зно­вр­сно­сти про­гра­ма и де­лат­но­сти КЦНС, као и због не­по­сто­ја­ња вла­сти­тог аснам­бла, ни­је ус­по­ста­вље­но ре­дов­но игра­ње свих ових пред­ста­ва, па је оно ви­ше, та­ко­ре­ћи, спо­ра­дич­но.

Увид у пред­ста­ве КЦНС на про­те­клом шо­у­кеј­су по­ка­зао је да по­тен­ци­јал за ре­пер­то­ар по­сто­ји. Пред­ста­ве као што су „Не играј на Ен­гле­зе“, „Зе­ље, пе­че­ни кром­пир“, до­во­љан су по­зив за пу­бли­ку ко­ја у по­зо­ри­шту пр­вен­стве­но ви­ди при­ли­ку за за­ба­ву. Тек­сто­ви Вла­ди­ми­ра Ђур­ђе­ви­ћа и Зол­та­на Егре­ши­ја ори­јен­ти­са­ни су на бли­ске и „ла­ке“ те­ме (фуд­бал), кроз ко­је се по­ку­ша­ва про­го­во­ри­ти о ге­не­ра­циј­ским, као и ин­тим­ним људ­ским (углав­ном му­шким) осо­би­на­ма и ка­рак­те­ри­ма у „при­ја­тељ­ски“ ин­ци­дент­ним си­ту­а­ци­ја­ма. Уигра­не глу­мач­ке по­ста­ве тру­де се да на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин за­вла­да­ју ма­те­ри­ја­лом и учи­не га што ре­ал­ни­јим и жи­во­пи­сни­јим.

На „ре­пер­то­а­ру“ КЦНС има и оштри­јег драм­ског из­бо­ра, Фи­лип Мар­ко­ви­но­вић је ре­жи­рао „Кос“ Деј­ви­да Ха­ро­ве­ра, у ко­јем се по­ред по­твр­ђе­ног Не­на­да Пе­ћи­на­ра ок­три­ва и глу­мач­ка на­да Ми­ли­ца Три­фу­но­вић. Њих дво­је игра­ју за­пе­тља­ну љу­бав­ну или још бо­ље – пост­љу­бав­ну при­чу на гра­ни­ци при­хва­ће­ног, о „џе­ла­ту“ и „жр­тви“ у кон­тек­сту сек­су­ал­не жуд­ње из­ме­ђу „му­шкар­ца“ и „де­вој­чи­це“.

Дра­ма је на­пи­са­на бри­љант­но про­во­ка­тив­но, а ре­жи­ја и из­вед­ба гле­да­о­ца успе­шно уво­де у свет ин­тим­ног пре­и­спи­ти­ва­ња мо­ра­ла, дру­гих дру­штве­них нор­ми и на кра­ју, што би и на по­чет­ку, сло­же­них пси­хо­ло­шко­е­мо­тив­них зах­те­ва љу­ба­ви.

Уз пред­ста­ву „Кос“, не­што зах­тев­ни­јег умет­нич­ког кон­цеп­та, у блок би се мо­гла по­ста­ви­ти и Иб­зе­но­ва „Хе­да Га­блер“, у ре­жи­ји Си­лар­да Ан­та­ла.

У окви­ру шо­у­кеј­са КЦНС је пу­бли­ци пред­ста­вио и јед­ну пре­ми­је­ру – „Убод пче­ле“ ко­ре­о­гра­фа Хе­ни Вар­ге и Де­не­ша Де­бре­и­ја, ко­ји су на жи­ву му­зи­ку Ла­ти­фе Ле­фо­ре­стје и Ру­дол­фа Бу­ро­та и от­пле­са­ли свој ко­мад.

Као и на сва­ки му­шко­жен­ски ду­о­денс (Хе­ни Вар­га и Де­неш Де­бреи су и жи­вот­ни са­пут­ни­ци), пр­ва асо­ци­ја­ци­ја обич­но бу­де да је на сце­ни ин­тим­ни жи­вот, осе­ћа­ња ве­за­на за не­што аутен­тич­но, го­то­во до­ку­мен­тар­но. Ту стра­ну при­че ауто­ри су зна­лач­ки ис­ко­ри­сти­ли за ду­хо­ви­те мо­мен­те.

Пред­ста­ва по­чи­ње за­ле­ђе­ном сли­ком њих дво­је ко­је све­тло уокви­ру­је, док се из по­за­дин­ске бу­ке не (по)ја­ви и му­зи­ка оте­ло­тво­ре­на у још два из­во­ђа­ча. У ни­зу дра­ма­тур­шки ја­сно из­ди­фе­рен­ци­ра­них сце­на, ис­пре­пле­те­них мањ­ком и ви­шком по­кре­та, ин­тер­ак­ци­јом са му­зи­ча­ри­ма, они за­пра­во и не пле­шу у кла­сич­ном или са­вре­ме­ном сми­слу, не­го пре го­во­ре кроз лу­ди­стич­ки кон­такт јед­ног са дру­гим, са ре­кви­зи­ти­ма и му­зич­ко-сцен­ском усло­вље­но­шћу.

Тех­нич­ки не­са­вр­ше­но, не­из­бру­ше­но, им­про­ви­за­тор­ски (у свој­ству не­пре­тен­ци­о­зно­сти), Хе­ни Вар­га и Де­неш Де­бреи са са­рад­ни­ци­ма раз­ви­ја­ју ди­на­мич­ку це­ли­ну из­град­ње вла­сти­тог све­та као до­ма, по­ет­ског ме­ста си­гур­но­сти, али и иза­зо­ва. Она је пред­ста­вље­на сце­на­ма сна (спа­ва­ња), пу­то­ва­ња (ко­фе­ра пу­ног зе­мље), ку­ће (ша­тор од тр­ске и све­тло од ба­те­риј­ских сви­та­ца)… По­след­њу и зна­чењ­ски ве­о­ма бо­га­ту сце­ну из­во­де са­свим мир­ни, у мра­ку, док се на плат­ну и звуч­ни­ци­ма еми­ту­је текст пе­сме „Тра­пез и огра­да“ Ја­но­ша Пи­лин­ског, са­мим тим, ви­ди и чу­је плес по­е­зи­је као го­во­ра о оно­стра­ном, о не­за­шти­ће­но­сти умет­ни­ка као акро­ба­те, чо­ве­ка као пти­це лу­та­ли­це.

И. Бу­рић